Kako sam napravio prvi Dark Factory workflow

U prethodnom postu pisao sam o OpenSecondBrain — sloju memorije koji koriste AI agenti. Memorija je samo polovina priče. Druga polovina je sam proces: ko šta radi, ko koga proverava, šta se računa kao „gotovo”, i kako sve to kreće jednom rečenicom u četu.

Danas sam pokrenuo prvu radnu verziju: workflow new-project. Donesem ideju u Telegram, a na izlazu dobijam razvijen projekat sa dokumentima, dizajnom, planom i stvarnom javnom stranicom.

Kako to izgleda spolja

Donosim ideju. Na primer: „treba mi jednostrana landing stranica za moj mali studio”.

Onda odgovaram na kratke runde ciljanih pitanja. Prvo, sam brainstorm: ko je publika, šta treba istaći, koji stack više volim, kakav osećaj treba da ima. Zatim, kroz svaku fazu, još par kratkih sesija od po 4–5 pitanja: sve što autoru tekućeg dokumenta nedostaje da ne bi izmišljao.

Sve ostalo radi fabrika. U međuvremenu mogu da se bavim svojim poslom.

Kanban sa živim karticama

Najvidljiviji deo svega ovoga je kanban tabla. Kada kažem „da” na finalni plan, orkestrator u jednom prolazu kreira 13 kartica na njoj, po jednu za svaku fazu rada. Odatle se sve dešava pred mojim očima.

Kartice se kreću same. Prva se upali, dobije oznaku running, i znam da ju je neki od subagenata preuzeo. Nekoliko minuta kasnije kartica klizne u done, i sledeća se upali. Između svake proizvodne faze uvek stoji kartica za reviju, i mora je preuzeti drugi subagent: onaj ko je pisao dokument nikada ne pregleda svoj rad.

Ponekad revija ne prođe. Tada kartica revije ide u blocked, pored se pojavljuje nova fix-zadatak za istog autora, i ceo downstream čeka. Kada autor popravi i zatvori fix-zadatak, revija se budi i ponovo čita artefakt. Može da prođe. Može da ga vrati. Maksimalno dva kruga, pa eskalira na mene.

Na kraju gledam u tablu skoro kao u praćenje pošiljke: sad sklapaju, sad pakuju, sad šalju. Samo što to nije kurir — to je nekoliko subagenata koji istovremeno rade na različitim delovima mog projekta.

Šta izlazi na kraju

Na kraju procesa imam:

• strukturisan about.md koji hvata suštinu ideje;
• specs.md sa funkcionalnim i nefunkcionalnim zahtevima;
• architecture.md sa tehničkim okvirom;
• plan.md sa faznim roadmapom do MVP-a;
• DESIGN.md sa vizuelnim identitetom, tokenima, tipografijom i ključnim ekranima;
• sopstveni GitHub repozitorijum projekta sa svim ovim fajlovima;
• deployovanu javnu stranicu na poddomenu <slug>.techmeat.dev, koja za sada servira najjednostavniji mogući HTML koji ogleda about.md. To je obećanje da projekat postoji i da je dostupan.

Implementacija same funkcionalnosti je posao drugog workflowa, sledećeg. Cilj ovog prvog je da ideju dovede u stanje „sve opisano, sve usaglašeno, projekat ima svoju adresu”. Posle toga već može da se unajmi fabrika za pravi razvoj.

Šta je bilo teško

Radio sam nekoliko debug prolaza. Svaki put bi izleteo neki svoj smešni bug: subagent bi pokušao da pospremi sopstveni radni direktorijum i ubio svoju shell sesiju; ili bi krenuo da implementira funkcionalnost usred faze, iako implementacija ne spada u ovaj workflow i posao je sledećeg. Između prolaza sam patchovao skill i restartovao. U trenutnom stanju ciklus ide čisto od početka do kraja.

Usput je porasla i memorija

U prošlom postu sam obećao da je OpenSecondBrain druga polovina priče. Od tada je ta polovina prilično sazrela, i za samu fabriku to je važno.

Glavna promena: OpenSecondBrain sada ima sloj „observacione memorije”. Ranije sam u njega pisao ručno, kao u dnevnik. Sada subagenti uzgred hvataju moje preference (stvari poput „komitovi se pišu u imperativu” ili „ne koristi interne skraćenice bez konteksta”), spuštaju beleške u inbox, a jednom dnevno Hermes agent pokreće dream — pozadinski prolaz koji ponavljana zapažanja unapređuje u pravila. Ta pravila se automatski učitavaju na početku svake sledeće sesije, i više ne moram da se ponavljam dvadeset puta.

Uz to: pretraga celog teksta po celoj bazi znanja OpenSecondBrain-a, backup i rollback pre svakog dream prolaza, poseban sloj koji beleži svaku plaćenu operaciju (šta je plaćeno, zašto, na šta je vezano) i mašinski nametnuta zaštita od toga da jedan agent slučajno pregazi pravila drugog. Sve ovo je ono što fabriku čini mogućom: kada subagent piše DESIGN.md, on već vidi moje nakupljene preference o tipografiji i interfejsu. Jednom sam ih ispustio u čet, OpenSecondBrain ih je zakačio, i sada putuju u svaki novi projekat bez podsetnika.

Šta sledi

new-project je samo bootstrap. Sledeći će biti new-feature — workflow koji uzima postojeći projekat sa njegovim dokumentima i izbacuje sledeću funkcionalnost u produkciju. I treći, bugfix: trijaž, repro, fix, verifikacija, ship. Zajedno, ova tri playbooka su moja verzija Dark Factory za jednu osobu: donosim ideju ili bug-report, a izlazi funkcionalnost koja radi.

Do pune fabrike put je još pred nama. Ali prvi deo je sklopljen i ide stabilno.

Objaviti sve ovo kao opensource je još uvek prerano: u ovoj fazi to je više istraživanje nego gotov proizvod. Čim ceo proces izgradnje projekata bude radio pouzdano, sve ću otvoriti. Pratite me na X.